Ka­da je re­di­telj Lju­bi­ša Ri­stić ob­ja­vio da će u nje­go­vom no­vom ko­ma­du „Taj­na cr­ne ru­ke” glu­mi­ti po­zna­ta pje­va­či­ca Na­ta­ša Be­kva­lac, srp­ska kul­tur­na jav­nost se po­di­je­li­la. Dok su jed­ni bi­li za to da tre­ba da­ti šan­su i li­je­poj Na­ti, dru­gi su sma­tra­li da estrad­na pje­va­či­ca ne tre­ba da glu­mi lik Dra­ge Ma­šin.
- To je kao i u sva­koj umjet­no­sti, po­li­ti­ci, kao u svim stva­ri­ma ko­je sma­tra­mo da su za nas ja­ko va­žne. Re­ak­ci­je i emo­ci­je su ja­ko do­bre, bi­lo da su ne­ga­tiv­ne ili po­zi­tiv­ne. Na­rav­no, uvi­jek nam je pri­jat­ni­je da nas hva­le i po­dr­ža­va­ju, ali i ako ni­je ta­ko, on­da je iza­zov pri­vlač­ni­ji. To je valj­da u pri­ro­di čo­vje­ka ko­ji po­ne­kad že­li da is­ko­či iz ko­lo­sje­ka, da is­ko­či iz ma­se me­di­o­kri­te­ta. Jed­no­stav­no, da ura­di ne­što što je do­bro ili lo­še, ali sa­mo da ne bu­de ona­ko - re­kla je Na­ta­ša Be­kva­lac.
Po­što se li­je­pa pje­va­či­ca već opro­ba­la kao glu­mi­ca u se­ri­ja­ma „Ne­ki no­vi klin­ci” i „Že­ne sa De­di­nja”, ona je ulo­zi Dra­ge Ma­šin pri­stu­pi­la sa­svim ozbilj­no.
- Po­gle­da­la sam pred­sta­vu „Taj­na cr­ne ru­ke” iz 1983. go­di­ne. Bio je loš sni­mak i te­ško sam ču­la šta pri­ča­ju, ali sam ima­la tekst is­pred se­be i pra­ti­la sam sve ja­ko pa­žlji­vo. Po­la to­ga ni­sam razumjela i shva­ti­la sam ko­li­ko ma­lo znam o na­šoj isto­ri­ji. Zna­la sam sa­mo pr­vi dio o Obre­no­vi­ći­ma. Zna­la sam ono što je kao pi­kan­te­ri­ja bi­lo uvi­jek in­te­re­sant­no - ka­ko su ih ubi­li, od­no­sno iz­ba­ci­li na­ge kroz pro­zor. To su ta­blo­id­ne stva­ri ko­je su me­ni, kao i ve­ći­ni, za­pa­le za oko i za uho, i to sam ne­gdje iz isto­ri­je za­pam­ti­la. Sve ono što ide ka­sni­je, po­što se rad­nja pre­mje­šta i u Sa­ra­je­vo i u So­lun, za­i­sta ni­sam zna­la. Mo­ra­la sam pri­je po­čet­ka ra­da na pred­sta­vi do­sta to­ga da pre­li­stam i edu­ku­jem se da bih shva­ti­la uop­šte o če­mu se tu ra­di, a on­da mi je sve po­sta­lo in­te­re­sant­ni­je.
Do­sad­no mi je bi­lo dok ni­sam bi­la upu­će­na, ta­ko da vje­ru­jem da ova pred­sta­va uop­šte ne­će bi­ti in­te­re­sant­na lju­di­ma ko­ji ne zna­ju o če­mu se u njoj ra­di i da će po­sle pred­sta­ve bi­ti mno­go zna­ko­va pi­ta­nja iz­nad na­ših gla­vi­ca, kao što je bi­lo sa mnom. Me­đu­tim, ako po­ku­ša­te da se upo­zna­te sa svim što se ta­da de­ša­va­lo, ovaj mju­zikl će bi­ti ve­o­ma in­te­re­san­tan za sve one ko­ji do­đu da ga po­gle­da­ju - is­ti­če Na­ta­ša.
U pred­sta­vi Be­kval­če­va će i glu­mi­ti i pje­va­ti i igra­ti, a ot­kri­va da će joj naj­te­že pa­sti upra­vo glu­mač­ki dio po­sla.
- Ja sam u ovaj pro­je­kat ušla iz ja­ko in­tim­nog raz­lo­ga. Ka­da me je mo­ja Ha­na pi­ta­la: „Ma­ma, za­što ti sa­da ho­ćeš da bu­deš glu­mi­ca?”, od­go­vo­ri­la sam joj: „Ne­ću da bu­dem glu­mi­ca ne­go to je kao ka­da si se ti sa dvi­je go­di­ne pla­ši­la mra­ka, a sa­da mo­žeš da uga­siš svi­je­tlo i da mir­no spa­vaš.” Ka­da ob­ja­šnja­vaš dje­te­tu, to je pot­pu­no iskre­no. Ne­ću da kra­dem hljeb glum­ci­ma, jer ja ni­sam glu­mi­ca. Da sam ta­len­to­va­na, bi­la bih pri­mlje­na na Aka­de­mi­ju ka­da sam ima­la 18 go­di­na. Zna­či, ni­sam pri­mlje­na i ni­sam ta­len­to­va­na. Ovo je moj strah iz vre­me­na ka­da sam bi­la od­bi­je­na. Sa­da že­lim da se su­o­čim sa njim, da ga ko­nač­no pre­bo­lim i da ka­žem da je sve okej i da mo­že sva­ko da igra - tvr­di pje­va­či­ca i kroz osmjeh do­da­je da je sa­da ma­to­ra da kon­ku­ri­še na FDU.
- Sa­da mo­gu valj­da ne­što i pre­ko ve­ze - ka­že Be­kval­če­va.